Dan je započeo preranim ustajanjem, buđenjem djeteta, koje se nije htjelo probudit.
Doručak kao i svaki dan, samo sve s manje gušta. Sve me nešto iznerviralo dan prije, pa se razvuklo i na ovaj. Ali ajde, idemo, nema predaje.
Obaveze se neće same napraviti…pa smo moja princess i ja krenule.
Sve obavile u rekordnom roku, i došle doma u rekordnom roku…uz veeeliku napomenu kako nismo imale pune ruke vrećica. Kupile smo samo potrebne stvari, što je pomalo neobično.
Ali danas ne pišem o shoppingu…nego o hrani.
Nisam dugo pisala, o ničemu. Znate onaj period kada vam se ne hvata posla. E pa meni je taj period potrajao iz nekih, samo meni poznatih razloga.
Dan je bio sve bolji…djete smo odveli na rođendan, i neplanirano sjeli u restoran, nakon dugo vremena (ne računa se kada jedemo vani na putovanjima).
I nekako sam se oduševila.
Nisam prvi put u ovom restoranu, nisam ni drugi, ni treći…možda 50-i, ne znam ni sama, ali bila sam puno puta.
Svaki put je dobro, a danas je bilo nekako drugačije.
Bez rezervacije, bez ičega, upadamo muž i ja…i nekako nas smjeste, za mali stol, vani na terasi. Zima za krepat, ali ajde, jede mi se sve nešto. Potrpit ću. Ne mogu trpit, pitam stol unutra-nemaju… Ok, potrpit ću još malo jer znam da ću biti zadovoljna.
Šta pojest? Sve sam probala, više-manje sve.
I sjetim se kada sam bila s mojom prijateljicom na večeri. Uzele smo zapečenu skutu s pršutom i kozicama, bila je top.
Odemo ponovno, ali na rođendan od frenda, naručim to isto…dobijem divan tanjur, ali nema gušta, nema okusa, ne miriši isto, ne valja…katastrofaaaa… šta ću sad, da vratim, da pitam što su promjenili.
I ne pitam ništa na kraju, jer eto svima je moje bilo dobro, samo meni ne, a znate zašto…
U tom trenu mi je kliknulo da imam prokleti Covid-19
Bez ikakvih simptoma sam došla, stavila parfem prije dolaska koji je divno mirisao…i samo sat vremena nakon, moj okus i miris su nestali.
Pa eto sorry ekipa, da sam znala ne bi došla!
I tako sam se danas nakon godine dana sjetila toga, i naručila isto.
Bilo je divnoooo. Skuta odlična, grilana taman koliko treba, pršut taman pečen, ne preslan, kozice božanstvene. Falila mi je jedino ona karamelizirana kapula.
Za glavno jelo sam odlučila jesti raviole, ali nisu imali one koje ja želim, malo me rastužilo, jer znate onaj osjecaj kad vec u mozgu imate okus jela.
Ali nema veze, neću dozvoliti da me to obeshrabri.
Naručim zelene rezance s kozicama i prženom rukolom.
Porcija je bila taman, ni previše, ni premalo. Nekad su porcije bile veće, ali zaista nepotrebno.
I nekako mi je sve pasalo, i količina kozica, količina umaka, ma sve…
A moj muž je odabrao lungić punjen šunkom i sirom. Za prilog povrće iz woka.
On vam nije od puno riječi, pa nisam baš izvukla detalje o jelu. Ali prazan tanjur, i rečenica- “bilo je baš dobro”, su dovoljni. Vjerujte, sasvim dovoljni.
I sad pitam za desert, nude mi tiramisu.
Kud meni baš to, obožavam ga, ali niti jedan mi nije dobar kao kad ga ja napravim, i uvijek se razočaram.
Kaže naša crvenokosa konobarica, “svi kažu da je njihov doma najbolji, a ovaj naš je odmah do vašeg domaćeg”!
I šta ću, naručim i eto…
Iskreno, nije kao moj, ali je dobar. Obećala sam im dati recept koji sam ja dobila od šefa jednog prestižnog restorana.
Pa sada, evo i javno obećajem da ću vam dati recept…
Uz desert, neizostavan dio je čaša muškata, u kojoj sam neizmjerno uživala.
I tako je naš dragi “Roko” završio na mom blogu, koji nisam dugo pisala.
Nadam se da će biti ponosni što su me potaknuli da se uhvatim posla.
Sita i zadovoljna.
Ljubim vas, i vidimo se ponovno. Dolazim s receptom za tiramisu. Samo zbog njega će se pitati za mjesto više kod vas.
A u studiju Zen nećete naći tiramisu (možda ako baš naletite) , ali imamo puno lijepih stvari za vas.
Pusa ogromna 😘
